Da li je radna prostorija bezbedna samo zato što u njoj nije ni previše toplo ni previše hladno? Može li temperatura koja zadovoljava propisane granice ipak negativno uticati na zaposlene? I koliko neodgovarajući mikroklimatski uslovi utiču na koncentraciju, radni učinak i mogućnost nastanka povreda na radu?
Mikroklimatski uslovi predstavljaju važan segment bezbednosti i zdravlja na radu, ali se njihov značaj često svodi na pitanje da li je zaposlenima prijatno ili neprijatno u radnoj prostoriji.
U stvarnosti, temperatura, relativna vlažnost i brzina strujanja vazduha neposredno utiču na termoregulaciju organizma, fiziološko opterećenje, koncentraciju i radnu sposobnost zaposlenih.
Neodgovarajuća mikroklima može doprineti bržem zamaranju, smanjenju pažnje, povećanju broja grešaka i nastanku zdravstvenih tegoba. U industrijskim uslovima, posebno pri fizički zahtevnim poslovima, posledice mogu biti ozbiljnije.
Zbog toga mikroklima nije samo pitanje komfora, već i zakonska obaveza poslodavca i važan faktor upravljanja rizicima na radnom mestu.
Šta podrazumevamo pod mikroklimom radne prostorije?
U propisanim ispitivanjima mikroklime radne sredine u Republici Srbiji obuhvaćena su tri osnovna parametra:
- Temperatura vazduha (°C): utiče na razmenu toplote između organizma i okoline.
- Relativna vlažnost vazduha (%): određuje odnos stvarne količine vodene pare u vazduhu prema maksimalnoj mogućoj pri datoj temperaturi i utiče na efikasnost isparavanja znoja.
- Brzina strujanja vazduha (m/s): utiče na konvektivnu razmenu toplote i isparavanje vlage sa površine kože.
Međutim, za potpunu procenu toplotnog komfora i toplotnog opterećenja potrebno je razmotriti i dodatne faktore, pre svega srednju temperaturu zračenja okolnih površina, intenzitet fizičke aktivnosti i toplotnu izolaciju odeće.
To znači da dva radna mesta sa identičnom temperaturom vazduha ne moraju imati iste uslove rada.
Zaposleni koji obavlja kancelarijske poslove pri temperaturi od 26 °C može imati potpuno drugačiji fiziološki odgovor od zaposlenog koji na istoj temperaturi obavlja težak fizički rad, naročito uz korišćenje zaštitne odeće.
Temperatura: kada radni uslovi počinju da ugrožavaju bezbednost?
Ljudski organizam neprekidno razmenjuje toplotu sa okolinom, nastojeći da održi stabilnu unutrašnju temperaturu tela.
Pri povećanom toplotnom opterećenju organizam aktivira mehanizme hlađenja, pre svega povećanje protoka krvi kroz kožu i znojenje.
Ukoliko uslovi okoline, fizička aktivnost ili odeća ograničavaju oslobađanje toplote, može doći do prekomernog porasta telesne temperature.
Posledice mogu uključivati dehidrataciju, ubrzan rad srca, zamor, toplotne grčeve, toplotnu iscrpljenost i, u najtežim slučajevima, toplotni udar.
Pritom opasnost nije ograničena na rad na otvorenom. Povišeno toplotno opterećenje može se javiti i u zatvorenim industrijskim objektima, posebno u livnicama, pekarama, kotlarnicama, proizvodnim halama i prostorijama sa intenzivnim izvorima toplote.
Niske temperature predstavljaju drugačiji skup rizika. Izloženost hladnoći može doprineti smanjenju spretnosti prstiju, ukočenosti, sporijim motoričkim reakcijama i povećanju mogućnosti greške pri rukovanju opremom.
Pri ozbiljnijoj izloženosti hladnoći mogu nastati hipotermija i lokalna oštećenja tkiva.
Važno je razumeti da ista temperatura ne predstavlja isti nivo rizika za sve vrste poslova.
Relativna vlažnost: zašto 26 °C nije uvek isto što i 26 °C?
Relativna vlažnost značajno utiče na način na koji organizam doživljava toplotne uslove.
Kada je relativna vlažnost visoka, smanjuje se mogućnost isparavanja znoja sa površine kože, naročito kada je vazduh blizu zasićenja vodenom parom. Time se ograničava jedan od najvažnijih mehanizama hlađenja organizma.
Zbog toga rad u toploj i vlažnoj prostoriji može predstavljati veće toplotno opterećenje od rada na istoj temperaturi uz nižu relativnu vlažnost.
Sa druge strane, veoma suv vazduh može doprineti osećaju suvoće očiju i sluzokože, posebno tokom dugotrajnog boravka u klimatizovanim prostorijama.
Povišena vlažnost, u kombinaciji sa hladnim površinama i neadekvatnom ventilacijom, može pogodovati kondenzaciji i razvoju plesni, što predstavlja dodatni problem kvaliteta unutrašnjeg vazduha.
Zato se relativna vlažnost ne može posmatrati nezavisno od temperature i ostalih uslova radne sredine.
Strujanje vazduha: korisno hlađenje ili neprijatna promaja?
Brzina strujanja vazduha ima dvostruku ulogu.
U toplim uslovima odgovarajuće strujanje može olakšati odavanje toplote i isparavanje znoja. Međutim, pri nižim temperaturama ili direktnom usmeravanju hladnog vazduha ka zaposlenima može izazvati lokalni toplotni diskomfor.
Posebno je važno razlikovati ventilaciju od samog strujanja vazduha.
Ventilacija treba da obezbedi odgovarajuću razmenu vazduha i uklanjanje zagađujućih materija, dok brzina strujanja opisuje lokalno kretanje vazduha na mestu merenja.
Ventilator koji samo pokreće postojeći vazduh ne obezbeđuje nužno dovoljnu količinu svežeg vazduha niti uklanja prisutne hemijske štetnosti.
U određenim industrijskim uslovima neodgovarajuće postavljeni ventilatori mogu čak doprineti neželjenom širenju prašine, para ili drugih zagađujućih materija.
Zato se sistemi ventilacije i klimatizacije moraju projektovati, koristiti i održavati u skladu sa namenom radnog prostora i karakteristikama tehnološkog procesa.
Šta propisi Republike Srbije zahtevaju?
Obaveze poslodavca u pogledu mikroklimatskih uslova uređene su prvenstveno Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS”, broj 35/2023) i odgovarajućim podzakonskim propisima.
Član 7. Zakona, između ostalog, predviđa primenu preventivnih mera kojima se mikroklimatski uslovi usklađuju sa propisanim merama i normativima za odgovarajuću delatnost i radna mesta.
Član 10. propisuje obavezu poslodavca da obezbedi odgovarajuće uslove radne sredine, dok član 15. obuhvata i angažovanje pravnog lica sa licencom za propisana ispitivanja uslova radne sredine.
Detaljniji zahtevi dati su Pravilnikom o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu („Službeni glasnik RS”, br. 21/2009 i 1/2019).
U okviru Pregleda mera za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu, tačka 6 propisuje da temperatura u radnim i pomoćnim prostorijama mora odgovarati metodama rada, aktivnostima i fizičkom opterećenju zaposlenih, uz izuzetke kada su uslovi određeni tehnološkim procesom.
Tačka 6.4 upućuje na Tabelu 1, u kojoj su propisane vrednosti temperature, relativne vlažnosti i brzine strujanja vazduha prema vrsti rada i temperaturi spoljašnjeg vazduha.
Koje su konkretne dozvoljene vrednosti?
Za spoljašnju temperaturu do +5 °C, kao i za period kada je spoljašnja temperatura od +5 °C do +15 °C, Pravilnik predviđa:
- temperaturu od 18 do 28 °C za lak fizički rad;
- temperaturu od 15 do 28 °C za srednji i teški fizički rad;
- maksimalnu relativnu vlažnost od 75%.
Za spoljašnju temperaturu višu od +15 °C propisana je maksimalna temperatura vazduha u radnoj prostoriji od 28 °C, uz maksimalne vrednosti relativne vlažnosti koje zavise od temperature vazduha.
Na primer, Tabela 1 navodi maksimalnu relativnu vlažnost od 55% pri 28 °C, 60% pri 26 °C i 65% pri 24 °C.
Brzina strujanja vazduha takođe je ograničena u zavisnosti od kategorije rada:
| Spoljašnja temperatura | Lak fizički rad | Srednji fizički rad | Teški fizički rad |
|---|---|---|---|
| Do +5 °C | 0,3 m/s | 0,5 m/s | 0,5 m/s |
| Od +5 do +15 °C | 0,6 m/s | 0,6 m/s | 0,6 m/s |
| Više od +15 °C | 0,5 m/s | 0,7 m/s | 1,0 m/s |
Prikazane su maksimalne dozvoljene brzine strujanja vazduha prema Tabeli 1 Pravilnika.
Ove vrednosti predstavljaju regulatorne kriterijume za radne prostorije na koje se Pravilnik primenjuje. Njih ne treba poistovećivati sa optimalnim temperaturama ili sa univerzalnim granicama bezbedne izloženosti toploti.
Na primer, činjenica da je temperatura od 28 °C navedena kao maksimalna dozvoljena vrednost ne znači da su pri toj temperaturi svi radni procesi i fizička opterećenja podjednako bezbedni.
Ispitivanje mikroklime: kada, gde i ko je odgovoran?
Postupak ispitivanja mikroklime bliže je uređen Pravilnikom o postupku pregleda i provere opreme za rad i pregleda i ispitivanja električnih i gromobranskih instalacija i ispitivanja uslova radne sredine („Službeni glasnik RS”, br. 76/2024, 38/2025, 118/2025 i 57/2026).
Prema članu 12, ispitivanje mikroklime vrši se na radnim mestima i u radnoj sredini u kojoj se obavlja radni proces, odnosno u kojoj se zaposleni kreću ili zadržavaju duže od dva sata tokom radne smene.
Propisana ispitivanja vrše se u letnjem i zimskom periodu, pri čemu se za letnji period zahteva spoljašnja temperatura iznad 25 °C, a za zimski ispod 5 °C.
Pravilnik predviđa najmanje jedno merno mesto u radnoj prostoriji površine do 100 m², dok je za veće prostorije potrebno odgovarajuće povećanje broja mernih mesta. Kada to zahtevaju tehnološki proces ili karakteristike objekta, broj mernih mesta određuje se prema tim okolnostima.
Član 22. propisuje periodična ispitivanja uslova radne sredine najkasnije u roku od tri godine od prethodnog ispitivanja, dok član 21. uređuje preventivna ispitivanja, između ostalog, nakon promena koje mogu uticati na uslove radne sredine.
Za pojedine radne sredine sa specifičnim tehnološkim uslovima, kao što su hladnjače, sušare i prostorije za fermentaciju, član 12. predviđa izuzetak od ovog režima ispitivanja mikroklime. Međutim, to ne oslobađa poslodavca obaveze da proceni i kontroliše rizike koji proističu iz temperaturnih uslova rada.
Ispitivanja obavlja pravno lice sa odgovarajućom licencom, uz primenu prihvaćene metodologije, odgovarajuće merne opreme i relevantnih propisa i standarda.
Zašto usklađenost sa propisima nije uvek dovoljna za procenu stvarnog toplotnog opterećenja?
Standardno ispitivanje mikroklime daje važne informacije o temperaturi, relativnoj vlažnosti i brzini strujanja vazduha.
Međutim, pri radu u uslovima izraženog toplotnog opterećenja potrebna je šira stručna analiza.
U međunarodnoj praksi koristi se WBGT pokazatelj (Wet Bulb Globe Temperature), koji omogućava preliminarno ocenjivanje toplotnog opterećenja kombinovanjem odgovarajućih termičkih merenja.
Standard SRPS EN ISO 7243:2017 uređuje primenu WBGT pokazatelja za ocenjivanje toplotnog opterećenja.
Za vrednovanje toplotnog komfora u umerenim toplotnim sredinama značajan je SRPS EN ISO 7730:2025, koji koristi PMV i PPD pokazatelje za predviđanje prosečnog toplotnog osećaja i procenta nezadovoljnih korisnika prostora.
Za karakteristike instrumenata i postupke merenja relevantan je SRPS EN ISO 7726:2025.
Ovi standardi omogućavaju detaljnije razumevanje termičkih uslova, ali njihovu namenu treba razlikovati od obaveznih regulatornih kriterijuma za ispitivanje mikroklime.
Naročito je važno da se pokazatelji toplotnog komfora ne koriste kao zamena za procenu zdravstvenog rizika od izrazitog toplotnog opterećenja.
Koliko mikroklima utiče na produktivnost?
Uticaj neodgovarajućih mikroklimatskih uslova ne završava se na zdravstvenim tegobama.
Toplotno opterećenje može doprineti zamoru, slabijoj koncentraciji i većoj mogućnosti greške, a time i smanjenju radnog učinka i povećanju rizika od povreda.
Svetska zdravstvena organizacija (WHO) u svom stručnom materijalu o toplotnom opterećenju na radnom mestu iz 2025. godine navodi procenjeno smanjenje produktivnosti od 2 do 3% za svaki dodatni stepen Celzijusa vrednosti WBGT iznad 20 °C.
Važno je da se ova procena odnosi na promene WBGT pokazatelja, a ne neposredno na svaki porast obične temperature vazduha u prostoriji. Ne predstavlja ni univerzalnu prognozu gubitka produktivnosti za svako pojedinačno radno mesto.
Ipak, ona potvrđuje važnu poslovnu činjenicu: termički uslovi rada mogu imati merljiv uticaj na radnu sposobnost i efikasnost.
U proizvodnim pogonima to se može odraziti na kvalitet operacija, dinamiku rada, broj grešaka i potrebu za češćim odmorima.
U kancelarijskim prostorima neodgovarajući termički uslovi mogu doprineti nelagodnosti, opterećenju i smanjenju subjektivne sposobnosti koncentracije.
Dobro upravljanje mikroklimom zato istovremeno predstavlja preventivnu meru zaštite zdravlja i ulaganje u kvalitet radnog procesa.
Šta poslodavac treba da uradi kada mikroklimatski uslovi nisu odgovarajući?
Prvi korak je pouzdano utvrđivanje stvarnog stanja kroz propisana ispitivanja i analizu rezultata.
Ukoliko se ustanove odstupanja, potrebno je razmotriti uzroke, uključujući neodgovarajući kapacitet ventilacije, izvore tehnološke toplote, nedovoljnu toplotnu izolaciju objekta, direktno sunčevo zračenje ili nepravilan raspored radnih mesta.
Preventivne mere mogu obuhvatiti unapređenje ventilacije i klimatizacije, izolovanje izvora toplote, postavljanje zaštitnih barijera od toplotnog zračenja i druga tehnička rešenja.
Kada tehničkim merama nije moguće u potpunosti otkloniti opterećenje, potrebno je razmotriti organizaciju rada, raspored aktivnosti, odgovarajuće periode odmora, dostupnost vode i postupke za reagovanje pri pojavi simptoma toplotnog opterećenja.
Posebnu pažnju treba posvetiti zaposlenima koji obavljaju teške fizičke poslove, koriste nepropusnu zaštitnu odeću ili rade u tehnološkim procesima sa izraženim toplotnim opterećenjem.
Mere se definišu prema rezultatima procene rizika, karakteristikama radnog procesa i stvarnoj izloženosti zaposlenih.
Zaključak: mikroklima je merljiv faktor bezbednosti, a ne subjektivan osećaj
Mikroklimatski uslovi imaju neposredan uticaj na zdravlje, bezbednost i radnu sposobnost zaposlenih.
Temperatura, relativna vlažnost i brzina strujanja vazduha moraju se posmatrati zajedno, u kontekstu vrste rada, fizičkog opterećenja i tehnološkog procesa.
Važeći propisi Republike Srbije uspostavljaju obaveze poslodavaca u pogledu obezbeđivanja odgovarajućih uslova radne sredine, periodičnog ispitivanja mikroklime i primene preventivnih mera.
Međutim, stvarno upravljanje rizicima zahteva više od formalnog ispunjenja propisanih vrednosti. Zahteva razumevanje njihovog uticaja na zaposlene, prepoznavanje specifičnih opterećenja i pravovremeno otklanjanje uzroka neodgovarajućih uslova.
Mikroklima koja zadovoljava propisane vrednosti predstavlja važan preduslov bezbednog rada. Mikroklima koja je dodatno prilagođena zaposlenima i njihovim radnim aktivnostima predstavlja osnov za zdravije i produktivnije radno okruženje.