Kada se govori o HSE sistemu, pažnja je tradicionalno usmerena na ono što je najlakše uočiti: fizičke rizike, zaštitnu opremu, procedure, obuke, procenu rizika i tehničke mere zaštite. Sve su to neophodni elementi bezbednog rada, ali postoji deo priče koji se često teže primećuje i još teže meri – mentalno zdravlje zaposlenih.
Stres, hroničan umor, pritisak zbog rokova, nedostatak odmora, loša komunikacija ili dugotrajan osećaj preopterećenosti nisu samo pitanja ličnog zadovoljstva zaposlenih. Oni mogu direktno uticati na način na koji osoba obavlja svoj posao. U poslovima sa povećanim rizikom posledice propusta u radu mogu biti mnogo ozbiljnije od običnog pada produktivnosti.
Zbog toga mentalno zdravlje sve više postaje tema koja pripada i HSE funkciji. Ne zato što HSE treba da preuzme ulogu psihologa ili HR-a, već zato što uslovi u kojima ljudi rade predstavljaju deo ukupnog rizika kojem su izloženi.
Mentalni rizici nisu uvek lako vidljivi
Kod fizičkog rizika često postoji konkretan znak upozorenja: neispravna mašina, klizav pod, neadekvatna zaštita ili opasan materijal. Kod mentalnog opterećenja situacija je drugačija. Problem može dugo ostati neprimećen, dok zaposleni i dalje dolazi na posao, izvršava zadatke i spolja deluje kao da je sve u redu.
Zato je važno posmatrati i organizaciju rada. Da li su rokovi realno postavljeni? Da li se od zaposlenih očekuje stalna dostupnost? Kako se planiraju smene i odmori? Da li ljudi imaju dovoljno vremena da se oporave između zahtevnih radnih zadataka? Kako rukovodioci reaguju kada zaposleni prijavi da je preopterećen?
Ovo nisu pitanja koja se odnose samo na atmosferu u kolektivu. Odgovori na njih mogu biti povezani sa bezbednošću rada.
Posebno je važno razumeti vezu između umora i donošenja odluka. Kada je čovek iscrpljen, nije dovoljno reći mu da „bude pažljiviji“. Ako je organizacija rada takva da se umor stalno gomila, odgovornost ne može biti prebačena samo na pojedinca. HSE pristup upravo tu treba da napravi razliku – da se ne posmatra samo ponašanje zaposlenog, već i uslovi koji su do tog ponašanja doveli.
Šta organizacija može da uradi?
Prvi korak nije nužno uvođenje velikog programa mentalnog zdravlja. Mnogo toga može da se promeni kroz način na koji se posao planira i vodi.
Važno je da zaposleni znaju kome mogu da se obrate kada osećaju da više ne mogu da održavaju očekivani nivo opterećenja. Jednako je važno da takav razgovor ne bude shvaćen kao znak slabosti ili nedostatka profesionalnosti. Ako se od zaposlenih očekuje da prijavljuju fizičke opasnosti, logično je da treba da postoji prostor i za razgovor o faktorima koji mogu uticati na njihovu sposobnost da bezbedno rade.
Rukovodioci imaju posebno važnu ulogu. Oni su često prvi koji mogu da primete promenu u ponašanju zaposlenog, pad koncentracije, povlačenje iz komunikacije ili neuobičajenu razdražljivost. Njihov zadatak nije da postavljaju dijagnoze, već da reaguju na vreme, saslušaju zaposlenog i, kada je potrebno, upute ga na odgovarajuću podršku.
Istovremeno, odgovornost mora ostati i na nivou organizacije. Nije dovoljno zaposlenima ponuditi radionicu o upravljanju stresom ako se istovremeno održava način rada koji konstantno proizvodi preopterećenost. Mentalno zdravlje se ne može rešavati samo individualnim tehnikama kada su uzroci problema ugrađeni u organizaciju posla.
HSE koji posmatra uzrok, a ne samo posledicu
Savremeni HSE sistem sve više se pomera od reagovanja na incidente ka prepoznavanju faktora koji mogu da ih izazovu. U tom smislu, mentalno zdravlje nije izdvojena tema, već deo preventivnog pristupa.
Incident često nema samo jedan uzrok. Na njegov nastanak mogu uticati nejasna procedura, nedovoljna obuka, loša komunikacija, vremenski pritisak, nedostatak odmora i ljudska greška. Ako se analiza zaustavi na poslednjem koraku i zaključi da je „zaposleni pogrešio“, propušta se mogućnost da se otkrije zašto je do greške došlo.
Upravo zato mentalno zdravlje treba posmatrati u širem kontekstu psihosocijalnih rizika. Oni mogu biti povezani sa zahtevima posla, odnosima na radnom mestu, nivoom kontrole koju zaposleni ima nad svojim zadacima, radnim vremenom i načinom na koji organizacija upravlja promenama i pritiskom.
Nije poenta u tome da posao postane bez stresa
Posao bez ikakvog pritiska verovatno nije realan cilj. Rokovi postoje, odgovornost postoji, a određena doza napora deo je gotovo svakog zanimanja. Problem nastaje kada stres postane trajno stanje, kada nema dovoljno prostora za oporavak i kada zaposleni počne da funkcioniše na granici svojih mogućnosti.
Zato je korisnije govoriti o održivim uslovima rada nego o pokušaju da se eliminiše svaki stres.
Dobar HSE sistem ne štiti samo zaposlenog od mašine, hemikalije, buke ili pada. On uzima u obzir i čoveka koji tom mašinom upravlja, donosi odluke, radi u smenama, komunicira sa kolegama i mora da ostane koncentrisan tokom celog radnog dana.
Uključivanje mentalnog zdravlja u HSE znači upravo to: proširiti pogled na bezbednost i prihvatiti činjenicu da čovek nije samo izvršilac radnog zadatka, već deo sistema koji može biti istovremeno njegova najvažnija snaga i jedna od tačaka ranjivosti.
Kada organizacija prepozna tu činjenicu, prevencija dobija drugačiji smisao. Ne čeka se da se pojavi incident, ozbiljan konflikt ili potpuna iscrpljenost zaposlenog. Umesto toga, pažnja se usmerava na uslove rada i rane znakove problema. To je pristup u kojem HSE ne predstavlja samo skup pravila koja treba poštovati, već način da se posao organizuje tako da ljudi mogu da ga obavljaju bezbedno i dugoročno.